РЕФЛЕКСИЈЕ
СПОРАЗУМА О ПРИЗНАЊУ КРИВИЦЕ НА ЈАВНУ БЕЗБЈЕДНОСТ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
(Са посебним
освртом на имовински криминалитет)
Горан Благојевић, мр
Министарство унутрашњих
послова Републике Српске
Директор полиције
ДОЦ МУП-а РС
е-маил:blagojevicgoran@yahoo.com
АБСТРАКТ
Након италијанске капитулације пред иновацијама кривичнопроцесног законодавства
и прихватањем еволутивних промјена у кривичнопроцесном праву у периоду XX вијека
и усвајањем истих постулата Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, на почетку
XXI вијека а при утицају земаља англосаксонског кривичног законодавства, може се
рећи да су се у правним доктринама нашег региона, свеобухватно и свесрдачно почели
усвајајти правни институти који се односе или који омогућавају скраћење кривичног
поступка или његов бржи завршетак, на основу сарадње осумњиченог, односно оптуженог
са органима кривичног гоњења. Нови кривичнопроцесни закони у Босни и Херцеговини
су донијели много новина, али ни једна није заокупила толику пажњу стручне али и
лаичке јавности као што је то споразум о признању кривице. Потенцирање сигурности
у погледу примјене права и владавине права, са освртом на иновативност реформе Кривичног
законодавства у смислу примјене института о споразуму кривице, чијим све већим потенцирањем
и примјеном, постајемо свједоци једног општег незадовољства грађана у смислу негодовања
примјене блажих санкција на извршиоце тешких кривичних дјела, нарочито оних који
су из области имовинског криминалитета и који задиру у најситније и најосјетљивије
поре друштвено социјалног статуса нашег човјека данашњице, није оправдана.
Као један од основних недостатака овог правног института, а што јесте
тежиште овога рада, представља рефлексију примјене споразума о признању кривице,
нарочито у области имовинских кривичних дјела на јавну односно друштвену безбједност
грађана, али и на цјелокупан систем безбједности у Републици Српској.
С тим у вези, перципирањем ове правне иновације у примјени актуелног
кривичног законодавства, са безбједоносног, криминалистичког и правног аспекта желио
бих представити позитивне и негативне рефлексије на друштво и осјећај безбједности,
а када се примјењује овај правни институт.
КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Споразум о признању кривице, кривични поступак, криминалитет, јавна
безбједност, Закон о кривичном поступку, Кривични Закон, Одбрана, Јавност,
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Еволутивним промјенама којима је обухваћен
правосудни систем у области вођења кривичног поступка у Босни и Херцеговини, а самим
тим и у Републици Српској од 2003. године, свједоци смо присутности иновација у
погледу измјена концептуалног вођења истраге и напуштању праксе и поступања до тадашњег
истражног судије, прелазећи на тужилачки концепт истраге. Такође, као дио свеобухватне
реформе Кривичног законодавства у нашој земљи, споразум о признању кривице, као
институт заснован на англосаксонском обичајном праву појављује се у нашем правном
систему. Тиме је стављен нови печат на Закон о кривичном поступку у погледу преговора
оптуженог и тужиоца. Управо овај институт као иновација у реформи Кривичног законодавства
омогућава тужиоцима и осумњиченима, односно оптуженима да преговарају о врсти и
дужини кривичноправних санкција, уз услов да осумњичени, односно оптужени призна
да је извршио кривично дјело и пристане да се одрекне одређених основних права као
што су право на јавну расправу пред судом и право на жалбу.
За многе је
овај институт контраверзан. Самом спознајом суштине овог института, његових предности
и мана, принципа, задатака и циљева, може се перципирати како су правосудни органи
у практичном смислу брзо прилагођени у прихватању и примјени споразума о признању
кривице, те се он као институт примјењује у разним врстама кривичних предмета. Његова
распрострањеност је веома шаролика. У прилог овој констатацији свједоче и његове
реализације које обухватају како предмете најлакших кривичних дјела, тако и предмете
најтежих кривичних дјела. Претпоставка примјене споразума о признању кривице, односно,
сама сврха преговарања и закључивања споразума о признању кривице је заправо и осмишљена
у циљу потпуног искориштавања дефицитарних судских и тужилачких ресурса и да се
тиме унаприједи неселективно остваривање права и правде у складу са начелима правичности,
али истовремено да се неконвенционалним средствима, односно оружјем правде и права
загарантује свеобухватна друштвена безбједност превасходно у погледу осјећаја безбједности
грађана у смислу заштићености од друштвено девијантних појава, односно криминалитета.
Међутим, да ли је то тако?... У овом смислу потребно
је указати на неопходност хармонизације односа тужиоца и полиције и неопходно
је указати на лошу безбједносну ситуацију када се једно добро правно средство
налази у рукама погрешне особе, у овом случају лошег тужиоца (Благојевић,
2013:152-158). Потреба
за безбједношћу једна је од основних људских потреба, а она не обухвата само заштиту
од свестраних извора и облика угрожавања, него и доступност средстава за живот свим
субјектима у држави (Иветић&Миладиновић,
2013:13).
У цјелокупном функционисању свеопштег људског егзистенцијалног поимања и бивствовања,
нарочито у данашњој савременици, готово да нема сегмента у којој термин „безбједност“
није толико често помињан и кориштен као средство манипулативних презентација са
циљевима јачања одређених структура локалних и државних заједница, без обзира колико
он давао мјеста и простора самом свом етимолошком темељу и диференцирању од осталих
појмова, управо оних људи који га и употребљавају и користе за различите сврхе и
циљеве. Овај термин подједнако употребљавају теоретичари безбједносних наука у најширем
смислу, али и политичари, представници државних власти, међународних организација
и невладиног сектора, индустријалци, пољопривредници, медицинари, еколози, просвјетари,
правници, економисти, метеоролози, грађани..., као и полицајци, војници, обавјештајци,
тужиоци, судије и сличне професије (Мијалковић&Кесеровић, 2010:38).
У јавности
су присутне бројне теорије и дефиниције о јавној односно друштвеној и људској безбједности.
Разлика је само у одређеним нијансама употребе терминолошког значења појединих ријечи
али у принципу све те теорије као главни саставни дио друштвене и људске безбједности
заговарају мир као основни темељ постојања истог стања. Међутим, мир значи много
више од самог одсуства рата. Људска безбједност се не може више схватати само у
оквиру војних термина, напротив, она мора обухватити економски развој, друштвену
правду, заштиту животне средине, демократизацију, разоружање, и поштовање
људских права и владавине права. Уопште говорећи, одређене промјене увијек могу
да воде на боље, у суштини то и јесте био циљ односно сврха радикалних постдејстонских
промјена које су захватиле Републику Српску, односно, цјелокупну Босну и Херцеговину.
Република Српска у цијелом постдејтонском периоду, а нарочито у последњих неколико
година пролази кроз значајне политичке и економске реформе, што би се једном ријечју
назвало транзицијски период. У овом времену корјенитих промјена настоји се обезбједити
боља будућност грађанима. Уважавајући све сфере друштвеног живота, чини се, да нагласак
мора бити на јачању административних структура у државној управи Републике Српске а саму структуру те државне управе између осталог
чине и правосуђе и полиција (Јовичић, 2007:99).
О СПОРАЗУМУ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЦЕ УОПШТЕНО
Институт
преговарања о признању кривице у великој мјери заокупља пажњу правних практичара
као и самих грађана. Такође, присутан је и одређени степен сумње у вези с примјеном
овог института, што је посебно изражено у јавности. Уопште, процес прилагођавања
правосуђа и браниоца, поступку преговарања и закључивања споразума о признању кривице,
односно примјена овог института, у цјелини се могу окарактерисати као позитивни.
Примјена споразума о признању кривице се у овом тренутку, одвија на прилично систематичан
начин, што је попраћено одобравањем правосуђа те смањењем броја неријешених предмета
на поприлично преоптерећеним судовима. Напредак је постигнут упркос
распрострањеном неповјерењу јавности и објективном недостатку докумената које би
практичари могли да користе у свом раду. Упркос наведеном, посматрано с кривичнопроцесног
аспекта и са аспекта обезбјеђења истинске заштите основних људских права, али и
са аспекта безбједности и рефлексије примјене овог института на осјећај безбједности
грађана, односно цјелокупног друштва, те повјерења у правосуђе утврђено је постојање
одређеног броја спорних питања која и даље узрокују одређену забринутост.[1]
Споразум о признању кривице представља један изразито нови
институт у нашем кривичном поступку који је иначе, карактеристичан за англосаксонске
кривичне поступке, односно тзв. адверзијалне (страначке) типове кривичне процедуре,
али је данас веома широко прихваћен и у бројним континентално - европским кривичнопроцесним
законодавствима, па се чак понекад у теорији говори и о својеврсној инфекцији оваквим
рјешењем.[2] Споразум о признању кривице
може се дефинисати као писани, слободни и добровољни споразум између тужиоца, с
једне, и окривљеног и његовог браниоца, с друге стране, којим окривљени потпуно
признаје кривицу за једно или више кривичних дела за која се терети, а тужилац се
за узврат обавезује на давање појединих уступака окривљеном који се тичу врсте и
висине кривичне санкције или одустајања од гоњења за поједина кривична дела која
нису предмет оптужбе (Миловановић, 2010:415). У формалном смислу споразум о признању кривице представља посебан облик
«консенсуалног» рјешавања предмета кривичног поступка, што се чини на основу одговарајуће
сагласности воља странака, о којој коначну ријеч даје поступајући кривични суд.
Споразум о признању кривице истовремено представља и посебан вид веома брзог и ефикасног
окончања кривичног поступка, јер ако дође до закључења таквог споразума и уколико
он потом, буде верификован од стране суда, из њега по одређеном процесном аутоматизму
произилази правноснажна осуђујућа пресуда. Овај институт у нашем кривичном поступку
реално може довести до бржег окончања многих кривичних поступака и смањења трошкова
а да се при том, ипак не угрозе интереси законитости и правичности. То представља
и основни ratio legis овог института у
нашем Закону о кривичном поступку.
ЛОША ПРАКТИЧНА ПРИМЈЕНА СПОРАЗУМА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Примјери Републике Србије и Републике Српске су у много чему идентични. Истовремено
ту постоје између осталог идентична одређена законодавна рјешења, као што је и споразум
о признању кривице. У смислу лоше практичне
примјене споразума о признању кривице, можемо као рефлексију негативне конотације
и негативног контекста на друштвену, односно јавну безбједност и свеопште неповјерење
у правосудне органе у Републици Српској, а везано за споразум о признању кривице узети и примјере који
су на неки начин обиљежили крај 2012. године и почетак 2013. године. Као негативне
рефлексије, перципирана су и одређена реаговање Председника Републике Српске у погледу
упућивања упозорења Специјалном тужилаштву Републике Српске, за које се иначе сматра
да је формирано у циљу борбе са најтежим облицима кривичних дјела организованог
криминала. То упозорење се односило на рад везан за квалитетније и професионалније
ангажовање Специјалног тужилаштва, али и позив према тужилаштвима да адекватно и
досљедно професионализму обављају свој посао.[3] Један од кључних индикатора
за реаговање самог врха државе на рад Специјалног тужилаштва, јесте нагодба коју
је Специјално тужилаштво Републике Српске постигло са једним познатим бањалучким
бизнисменом а који је ухапшен због организовања трговине људима ради вршења проституције
и организовања нелегалних игара на срећу. Према споразуму о признању кривице постигнутим
са Специјалним тужилаштвом Републике Српске, то лице би требало да буде осуђено
на шест мјесеци затвора и новчану казну од 110.000 марака.[4] Дакле, у овом контексту јасно
се може закључити да рефлексија споразума о признању кривице није наишла на позитиван
став код Предсједника Републике Српске, односно ако ћемо говорити о демократичности
и праву гласа, није наишла ни на позитиван став у јавности и друштву, јер како нам
је већ познато, јавност и друштво бирају Предсједника, а његов глас требао би да
представља и глас народа који га је изабрао. Како ово не би био једини примјер негативне
рефлексије а има је много, постоји и низ других примјера који се односе на негативне
критике јавности у контексту рада правосуђа, управо када је овај институт о споразуму
кривице у питању. Предсједник Републике Српске, господин Милорад Додик рекао је
Српској новинској агенцији (СРНА) да је посљедња нагодба оптужених лица за кривична
дјела Зеленаштва, Изнуде и Уцјене, са Окружним тужилаштвом у Бања Луци, који су
признали да су се бавили кривичним дјелима зеленаштва, тешким уцјенама и изнудама
најбољи примјер да је тужилаштво у кризи, упркос политичкој подршци и вољи у борби
против криминала и корупције која је у Републици Српској јавно и у више наврата
исказана. У дијелу изјаве датој СРНИ Председник је навео "То је само још један
од многобројних проблематичних примјера на који све вријеме указујемо, а који јасно
показује да Тужилаштво не држи много до правних стандарда. Тужилаштво, а тиме и
Главни републички тужилац и у овом случају су злоупотријебили очекивања јавности
да се сви криминалци морају адекватно казнити, поготово ако су још и признали кривицу",
рекао је Председник на питање „Срне“ да прокоментарише споразум о признању кривице
које је бањалучко Окружно тужилаштво закључило са оптуженима који су ухапшени у
акцији "Кнез II". Предсједник Републике Српске нагласио је да ова срамна
нагодба “зеленаша” са Тужилаштвом само потврђује да се Тужилаштво очигледно не жели
супротставити криминалу, јер би, у супротном, казна у овом случају требало да буде
знатно већа. Предсједник је истакао да је Главни тужилац Републичког тужилаштва
Републике Српске који се жали да нема политичке воље и подршке за борбу против криминала
и корупције, дужан да објасни јавности шта је подразумијевао под тим. „Ако то значи
да ћутимо на овакве одлуке, онда за то нема подршку код нас. Потпуну подршку ће
добити када Тужилаштво почне да ради како треба, када у потпуности буду уважавали
право и законе, те максимализују казнену политику. Наша подршка никада није била
спорна, али за овакво понашање Тужилаштва, нема подршке! Она се не може давати спрези
ванполитичких структура, тужилаца и криминалних група и појединаца, јер се тако
правда само камуфлира, а губи се повјерење јавности у рад Тужилаштва“.[5]Међутим, јако је битно истаћи
да је Главни Републички тужилац Републичког тужилаштва Републике Српске у више својих
интервјуа изјавио да за процесуирање кривичних дјела организованог криминала тзв.
„већих риба“ или одговорних људи потребно је политичка воља да се врши одбрачун
с организованим криминалом а која у Републици Српској недостаје.[6] Горе наведеним примјерима који
су изречени јавно, више пута, у скоро свим средствима јавног информисања, јасно
је дат сигнал да је манипулација овим институтом проузроковала сумњу у професионалност
рада надлежног тужилаштва у конкретном примјеру, те је под притиском јавности слободно
можемо да оцјенимо, поступајући суд, одбацио споразум о признању кривице између
Окружног тужилаштва Бања Лука и лица која су лишена слободе у акцији Кнез II.[7] У овом случају како смо већ
претходно спомињали имамо више фактора у које спадају: Споразум о признању кривице надлежног тужилаштва и оптужених
за тешка кривична дјела чијим извршењима су стекли велику противправну имовинску
корист; Изузетна упорност и
изазивање страха у извршењу кривичних дјела, Мања казна
од законски предвиђене; Реакција медија; Негативне рефлексије у јавности и уопште у схватању стања
безбједности; Неповјерење у рад тужилаштва; Реакција Председника Републике Српске са исказаним незадовољством
и са упозорењима на рад тужилаштва како Окружног тужилаштва Бања Лука, тако и Специјалног
тужилаштва Републике Српске; Одбијање споразума о признању кривице тужилаштва и оптужених од стране поступајућег
суда. Сходно наведеном, јасна је слика која је пласирана у јавност да је стање
безбједности примјеном оваквих и сличних споразума о признањима кривице између оптужених
лица и поступајућег, односно надлежног тужилаштва, један прави правни фијаско и
слободно можемо рећи детерминанта која указује на правни и безбједносни дебакл у
односу на неадекватну примјену овог института. Уколико бисмо у овај конкретан примјер
додали и постојање одређених индиција које су се појављивале у јавности а које се
односе на повезаност и блискост одређених лица из кругова правосуђа и полиције са осумњиченима односно оптуженима, а о
чему је јавност била упозната, могли бисмо закључити да је овај поступак у најмању
руку представљао правну проституцију. Ипак,
битно је споменути да се у моменту писања овог рада, да ли због негативне
рефлексије споразума о признању кривице на јавност или због неких других
разлога, управо овај кривични поступак након одбијања суда о споразуму и
враћање истог предмета у поновну процедуру окончао на начин да је првооптуженом
изречена казна затвора од 14 година, новчана казна од 20 000 конвертибилнихмарака,
као и одузимање противправно стечене имовине у износу од око 72 000
конвертибилнихмарака. Ову информацију објавили су сви референтнијији медији
како у Републици Српској, тако и у Босни и Херцеговини. Такође, битно је и
споменути да је након одбијања суда о закључивању споразума за првооптуженог
(са којим је тужилаштво пристало на нагодву), исто тражило много мању казну од
8 година затвора. Ове чињенице је битно споменути како би се оставио траг само са циљем приказа реалне
и сурове практичне примјене
права и правде у сврху одрживости безбједности грађана од криминалитета као и безбједности
уопште.
ПРИЗНАЊЕ КРИВИЦЕ И СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЦЕ - ТЕОРИЈА И ПРАКСА
У формалном смислу када говоримо о
процесним дилемама које претходе преговарању о кривици,
односно споразуму
о признању кривице, чињеница је да је оптуженом дата могућност да се кратко изјасни
да ли признаје кривицу по свим или појединим тачкама оптужнице или пак пориче, односно
негира кривицу. Наравно, уколико се оптужени не жели изјаснити о оптужници односно
о кривици, што је саставни дио његовог права на одбрану, апсолутна је претпоставка
да пориче кривицу. Ако говоримо о признању кривице, њеним признањем пред судијом
за претходно саслушање, а потом кроз поступак разматрања изјаве о признању кривице
и њено прихватање од стране судије појединца или вијећа стварају се процесне претпоставке
да се одмах закаже претрес за изрицање кривичноправне санкције. Признање осумњиченог,
односно оптуженог је увијек имало велики значај у кривичном поступку. Оно је исказ
осумњиченог, односно оптуженог у кривичном поступку којим он признаје да је извршио
кривично дјело које му се ставља на терет. (Јовашевић, 2002:566). У току разматрања
изјаве која је предмет признања кривице, суд у зависности од запријећене казне за
кривично дјело из оптужнице (судија појединац или вијеће), кроз изјашњење оптуженог
утврђује да ли је предметна изјава о признању кривице дата добровољно, свјесно и
са разумијевањем и да ли постоји довољан број доказа о кривици оптуженог. У овом
дијелу процесне радње, суд се мора увјерити да је признање дато од урачунљивог извршиоца
кривичног дјела који разумије последицу која се односи на свјесно одрицање од права
на суђење и да се читав поступак скраћује и своди на изрицање кривичноправне санкције,
те у том контексту потребно је утврдити да оптужени разумије и прихвата остале последице
признања кривице које се могу састојати у изрицању адекватне кривичноправне санкције,
мјера безбједности, обавезе плаћања имовинско-правног захтјева и трошкова
кривичног поступка. Управо на основу наведеног, споразум о признању кривице можемо
да дефинишемо као сагласност између тужиоца са једне стране и осумњиченог, односно
оптуженог и његовог браниоца, односно заступника правног лица, ако је оно осумњичени,
односно оптужени са друге стране, којим осумњичени, односно оптужени, свјесно и
добровољно признаје кривицу за једно или више кривичних дјела која су му стављена
на терет у писменој форми и под тачно одређеним условима (Јанковић, 2011:5-9). У
јавности која је доста неупућена у функционисање овог института постоји много недоумица
када је у питању утврђивање довољног броја доказа против оптуженог, односно, постоји
опречно схватање и недоумица у смислу како се и поред довољног броја доказа примјењује
овај институт. Међутим, када кажемо утврђивање довољног броја доказа о кривици оптуженог,
то се односи на постојање довољно доказа о кривици оптуженог у практичном смислу
које представља утврђивање потпуне кривичне одговорности оптуженог јер се кривичноправна
санкција може изрећи само кривично одговорном извршиоцу кривичног дјела. Како би
се признање кривице прихватило од стране суда, дакле, потребно је постојање довољног
броја доказа који се односе на објективно извршење предметног кривичног дјела и
да је извршилац у вријеме његовог извршења био урачунљив, односно да је предметно
кривично дјело извршено са умишљајем или из нехата, уколико је као такво кривично
дјело кажњиво нехатним извршењем. Све ове околности се утврђују на основу доказа
које је тужилац прикупио у фази истраге и које је уступио суду приликом достављања
оптужнице на потврђивање.
Уколико суд утврди да су приликом
разматрања споразума о признању кривице испуњени сви услови који су предвиђени у
члану 246. Закона о кривичном поступку Републике Српске – ЗКП РС, доноси
одлуку о прихватању изјаве о признању кривице која постаје коначна и извршна, јер
не може бити предмет жалбе у овој фази поступка, нити предмет евентуалне провјере
на претресу за изрицање кривичноправне санкције. Прихватање или одбацивање изјаве
о признању кривице су формалне одлуке које се обавезно констатују у записник уз
истовремено обавјештавање странака о исходу поступка разматрања, односно да ли је
изјава о признању прихваћена или одбачена, без достављања и образложења одлука.
Када посматрамо активност суда приликом примјене овог института и када говоримо
о активности суда у смислу момента када та активност и улога суда започиње у споразуму
о признању кривице, потребно је истаћи да процесна активност суда који је до овог
момента можемо рећи био пасиван, почиње послије завршетка фазе преговарања о кривици
између странака и браниоца, чије се присуство одређује по истим правилима као и
приликом изјашњења о кривици. У пракси то значи да процесна активност суда почиње
од тренутка достављања споразума сачињеног у писменој форми судији за претходно
саслушање, судији појединцу или вијећу на поступак разматрања, а завршава се одлуком
о усвајању или одбацивању достављеног споразума. Сама форма споразума мора бити
формално-правно уредна, то значи да се у њему морају налазити подаци о странкама
и браниоцу, подаци о условима признања кривице, потписи странака и браниоца, односно
тај споразум мора садржавати све законске елементе да би се о њему могло одлучивати.
Приликом разматрања споразума разматрају се елементи који су неопходни у смислу
његовог сачињавања а идентични су као код разматрања изјаве о признању кривице.
Ти елементи који се разматрају, провјеравају и утрђују су: добровољност; свјесност;
разумијевање садржаја споразума о признању кривице и његових процесних последица
и постојање довољно доказа о кривици оптуженог; потпуно разумјевање оптуженог да
се споразумом о признању кривице одриче права на суђење и права на жалбу због одлуке
о кривичноправној санкцији која ће се изрећи у складу са закљученим споразумом.Када
говоримо о споразуму о признању кривице, оно што највише интересује јавност и оно
што највише на јавност оставља утисак и завређује пажњу јавности јесте висина санкције
која је у пракси по неписаном правилу увијек нижа од оне која је прописана. Познато
је да су предмет споразума услови под којима оптужени признаје кривицу, а они се
првенствено односе на врсту и висину санкције, што признаћемо највише интересује
оптуженог, али у последње вријеме све више и јавност.
ПОЈМОВНО
ОДРЕЂЕЊЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ
У циљу што бољег схватања појма безбједности,
а како би се могла повући паралела безбједности у односу на институт споразума о
признању кривице, споменућемо само неке дефиниције појма безбједности, које не морају
да се схвате a priori најприхватљивијим
и садржајно најисцрпнијим. Под безбједношћу се подразумијева стање у којем државе
сматрају да нема опасности од војног напада, политичких принуда или економских присила,
тако да могу слободно да се развијају (Тадић, 1989:21). Безбједност се може дефинисати
и као правно уређиваним и обезбјеђиваним друштвеним односима успостављено, одржавано
и унапријеђено стање у држави које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана
који у њој живе од свих спољних и унутрашњих противправних аката и активности којима
се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и територијална цјелокупност
државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених дјелатности и остваривања
слободе, права и дужности човјека и грађанина (Милетић, 1997:13). Интересантно
је споменути и безбједност у контексту стварања, као и угрожавања и разарања безбједности.
Наведене карактеристике безбједности и безбједносних појава јачања, односно угрожавања
или разарања безбједности углавном представљају социолошки аспект, иако безбједност
треба посматрати и са политичко-правног аспекта. Гледано са овог становишта може
се констатовати да се под појмом безбједности подразумијева систем заснован на политичко-правним
основама, путем којег се организује спровођење мјера и активности државе у циљу
заштите њеног уставног поретка, прокламованих вриједности заснованих на бази политичког
система, као и заштита људи, њихових права, материјалних добара, безбједности итд
(Иветић&Миладиновић,
2013:18). Управо појаве стварања безбједности, као и појаве угрожавања и разарања
безбједности јако су битне код процјењивања безбједносне ситуације и давања оцјене
стања безбједности. Управо у овом контексту када се говори о давању процјене стања
безбједности, односно о безбједносној клими на дијелу одређене територије, не морамо
да подразумијевамо аутоматски угроженост од стране неке силе, била она војна или
нека друга, већ у овом смислу требало би управо да схватимо безбједност као постојање
несметаног и неограниченог постизања заштите, развој и уживање референтних вриједности
и интереса, одсуство опасности које би то довеле у питање. Дакле, у овом дијелу
требали би да под тим подразумијевати заштићеност и безопасност, али истовремено
и одсуство страха да ће се угроженост догодити, односно, спокојство и сигурност
(Мијалковић&Кесеровић, 2010:44). За овај рад је најинтересантнија
јавна безбједност и лична безбједност, као оне безбједности које су директно изложене
перцепцији стања безбједности на чије се успостављање, развијање, грађење, угрожавање
и разарање рефлектује примјена правног института pro et contra,односно споразума о признању кривице.
ПОЈМОВНО
ОДРЕЂЕЊЕ ЈАВНЕ БЕЗБЈЕДНОСТI
У данашњем времену свеопште присутности
полемисања о стању безбједности, спомињању овог појма у различитим контекстима и
користећи га кроз различите операционализације и у различитим облицима и видовима,
са разним крајњим циљевима, било то политичко-социјалним настојањима грађења повјерења
код грађана или успостављања нарушеног грађанског повјерења у структуре актуелних
политичких субјеката и носилаца безбједности, те економским увјеравањима о безбједносној
плодородности улагања и инвестирања у одређене територијалне цјелине, морамо напоменути
да сам појам јавне безбједности се ријеђе појављује од појма безбједности, те је
у стручној литератури дефицитарно појмовно и садржински дефинисан.
Међутим, сасвим
сигурно је то да садржински, феноменолошки и етиолошки, послови, појаве и облици
који подпадају под јавну
безбједност су управо најконкретније и најпрактичније области јавне безбједности
и сасвим сигурно је и то да је управо ова област, дакле јавна безбједност, највише
перципирана из угла „обичног грађанина“. Предпоставка на основу изнесеног јесте
та, да се јавна безбједност појмовно треба сагледавати у овиру садржинских чинилаца
гдје заправо треба да се пође од самог појма безбједности уопштено, али истовремено
треба да се она сагледава и на начин утицаја који јавна безбједност има према заједници,
држави али и према појединцима, односно члановима заједнице. Јавну безбједност можемо
да схватимо као функцију државе и државног апарата да штите непосредну, личну, имовинску
безбједност грађана на својој територији, као и омогућавање и афирмисање уживања
и спровођења основних људских права и слобода које грађани имају загарантовано на
основу уставних и законских прописа као и међународних гаранција и конвенција. На
основу овог може се закључити да је поред осталих, јавна безбједност једна од основних
функција државе према својим грађанима. Непосредна, лична и имовинска безбједност
грађана, те омогућавање и афирмисање уживања основних људских права и слобода које
су загарантоване уставом и другим законским прописима, као и међународним гаранцијама
и конвенцијама, представљају основни задатак јавне безбједности у држави.
ИНДИКАЦИЈЕ
НЕГАТИВНЕ
РЕФЛЕКСИЈЕ
СПОРАЗУМА НА БЕЗБЈЕДНОСТ
Велики број присутности препознатљивих
извршилаца кривичних дјела и лица девијантног понашања која нису процесуирана, а
која су јавности позната као таква; Присутност осуђених лица умјесто у установама
за издржавање санкција, односно казни, у јавности, па чак њихово изругивање праву
и правди према оштећеним лицима; Оно што је посебан индикатор јесте латентна независност
правосудних органа која све више прераста у политички апарат који се односи на кажњавање
оних којих су политички неистомишљеници актуелног система; Примјена селективне правде
на извршиоце, саучеснике, помагаче истих или сличних извршених кривичних дјела;
Рецидивизам извршења кривичних дјела након изречене санкције која је резултирала
споразумом о признању кривице; Опште незадовољство јавног мњења и јавности у погледу
рада тужилаштва и судства а истовремено велика скептичност у рад полицијских служби;
Организовање осуђених лица на основу споразума о признању кривице, дакле, примјеном
блаже казне од запријећене, у озбиљне организоване групе које се баве извршавањем
тешких кривичних дјела, не заобилазећи ни организовани криминал; У јавности је позната
чињеница који правни заступник има „моћ“ да код озбиљних кривичних дјела било које
врсте криминалитета, издејствује на суду споразум о признању кривице за осумњичене,
односно оптужене; Неспремност органа гоњења, превасходно полиције да се позабави
спровођењем одређених истрага против бранилаца, тужилаца или судија за које постоји
основи сумње да се баве злоупотребом оваквог института у пракси, прибјегавајући
тако домену коруптивног кривичног дјела а не примјени права и правде;[8]
Несразмјерно богаћење и задржавање, па чак и умножавање већ постојећег богатства
осуђених лица која су као казну користили друштвено користан рад или су је платили;
Политичка спрега одређених центара политичке моћи са полицијом, судијама и тужилаштвом;
Повећање броја извршених кривичних дјела нарочито из области општег криминалитета,
односно имовинских кривичних дјела, али истовремено и кривичних дјела која се односе
на крвне и сексуалне деликте и деликте насилничког
криминалитета.[9]
АНАЛИЗА
РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА
Анализом емпиријског истраживања обухватиће
се статистички показатељи Републичког тужилаштва Републике Српске , али и Окружних тужилаштава у Републици Српској за периоде који су били
доступни у моменту писања овога рада. Прије самог почетка анализе
података потребно је навести који су подаци тражени од надлежних органа. То су следећи
тражени подаци:
-
Број
предмета по Окружном тужилаштву са назнаком о којој врсти кривичних дјела се ради
у којим је као окончање поступка претходило преговарање о кривици (споразум о признању
кривице) између Окружног тужилаштава и оптужених лица;
-
Број
предмета и врста у којима је поступајући суд одбацио споразуме о признању кривице
између Окружног тужилаштва и оптужених;
-
Број
предмета и врста криминалитета иницирања споразума о признању кривице од стране
тужиоца Окружног тужилаштва
-
Број
предмета иницирања споразума о признању кривице од стране бранилаца оптужених;
-
Рекапитулација
висине кривичних санкција у којима је предложена висина санкција као резултат споразума
о признавању кривице Окружног тужилаштва и оптужених али које су судови одбацили
и на основу вођења поступка доњели пресуду виших, мањих или ослобађајућих пресуда.
Табела
бр. 1:Статистички показатељи ријешености предмета споразумом о признању кривице
из годишњих извјештаја Окружних тужилаштава у Републици Српској а који су достављени
Републичком тужилаштву Републике Српске за период 2006-2012. године
|
Врста
предмета "Кт"
|
Споразуми
о признању кривице
|
|||
|
Бр.предложених
споразума
|
Бр.одбачених
споразума
|
Осуђујуће пресуде по споразуму
|
Бр.предложених
споразума
о којима суд није одлучио
|
|
|
КОЛОНА
=
|
VIII
|
IX
|
X
|
XI
|
|
Општи крим. 2006.
год.
|
988
|
3
|
875
|
146
|
|
Општи крим. 2007.
год.
|
1024
|
1
|
794
|
96
|
|
Општи крим. 2008.
год.
|
934
|
6
|
857
|
92
|
|
Општи крим. 2009.
год.
|
797
|
1
|
747
|
49
|
|
Општи крим. 2010.
год.
|
564
|
2
|
530
|
32
|
|
Општи крим. 2011.
год.
|
616
|
1
|
577
|
38
|
|
Општи крим.2012.
год.
|
672
|
8
|
604
|
60
|
Графикон бр.1:Графиконски
приказ ријешености предмета из статистике Републичког тужилаштва Републике
Српске 2006-2012. године.
-имовински деликти-
Из статистичких и графиконских представљених показатеља Републичког
тужилаштва Републике Српске а који су резултирали из годишњих извјештаја
Окружних тужилаштава у Републици Српској за период 2006. године до 2012.
године., јасно се види да је највећи број предложених споразума о признању
кривице био у 2007. години гдје је био и највећи број извршених кривичних дјела
имовинског криминалитета. Најмањи број ових споразума је био у 2010. години и у
односу на 2007. годину он је у паду за 44,92%, што је изузетан резултат када
говоримо о броју смањених споразума о признању кривице. Такође 2010. године је
у односу на 2007. годину било мање осуђујућих пресуда и то за 33,24%, што
такође представља квалитетну чињеницу у смислу смањености оваквог начина
рјешавања кривичних поступака. Међутим, оно што је врло интересантно јесте
податак да је управо у 2010. години дошло до кадровске промјене у Окружним
тужилаштвима али и у Републичком тужилаштву Републике Српске. Одређеном
промјеном кадровске елите у правосудним органима и чињеницом да је те године
ступио на снагу Закон о полицијским службеницима у Републици Српској који је
такође резултирао новим рјешењима систематизације радних мјеста и промјеном
већине дотадашњих кадровских носилаца одређених функција, није се могло другачије,
него у односу на претходни мандат дотадашњих тужилаца али и полицијских
званичника увелико порадити на могућности и систематском смањењу броја
извршених кривичних дјела у полицијском смислу (што је прије одавало негативну
оцјену рада полиције од стране јавног мњења), па све до смањења скраћеног
кривичног поступка у тужилачком смислу (што је прије одавало негативну оцјену
рада тужилаштва од стране јавности). Iпак, иако је криминалитет једна незауставна категорија и појавни облик
друштвене девијације, а што је видљиво из графикона за период 2010-2012.
године, јасно се види поновни пораст кривичних дјела а аналогно томе и пораст
споразума о признању кривице. Такође, можемо констатовати да линијом
прогностике која је графиконски представљена одаје се утисак да поново долази
до ескалирања ове проблематике у смислу повећања које наставља да расте. Дакле,
са јасним ставом, ако узмемо све горе наведено, као и разлоге због којих је
дошло између осталог до смањења броја кривичних дјела и споразума о признању кривице,
можемо заправо закључити да су се кадровске промјене више базирале на
козметичким и персоналним рјешењима, а не суштинским и квалитативним који су
неопходни.
Табела бр.2.
Статистички показатељи ријешености предмета
споразумом о признању кривице Окружног тужилаштва Бања Лука за период 2008.године
- 2012.године.
-имовински деликти-
|
Година
|
Предложено
споразума о признању кривице
|
Број лица са
којима је предложено закључење споразума
|
Одбачено од стране
надлежних судова
|
|
2008.
|
327
|
391
|
2 споразума за 3 лица
|
|
2009.
|
270
|
302
|
0
|
|
2010.
|
154
|
168
|
0
|
|
2011.
|
112
|
154
|
0
|
|
2012.
|
171
|
193
|
4 споразума за 4 лица
|
Сходно члану 14. Закона о слободном приступу информацијама у Републици
Српској, дјелимично је удовољено захтјеву којим су тражени горе наведени
подаци, те су том приликом достављени подаци из годишњег извјештаја о раду
Тужилаштва а који се односе на статистичке показатеље Одјељења за општи
криминалитет (одсјек за крвне и сексуалне и одсјек за имовинско-саобраћајне
деликте) и предложене споразуме о признању кривице између Тужилаштва и
оптужених за временски период од 2008-2012.године. Међутим, о траженим информацијама које се
односе се на питање ко је иницирао закључење споразума о признању кривице, да
ли тужиоци или браниоци, те питање које се односи на рекапитулацију висине
кривичних санкција, Окружно тужилаштво у Бањој Луци не води посебне евиденције.
Тражени подаци се могу добити једино претраживањем евиденција које ова
институција води, те анализом и обједињавањем на тај начин прикупљених
података.Такав, процес захтјева људске и материјалне ресурсе којима Тужилаштво
у овом тренутку не располаже, те с тим у вези тражени подаци нису ни
достављени. Такође, када су у питању висине кривичних санкција, односно пресуда
које су донесене на основу споразума о признању кривице, евиденција о истим не
постоји у Окружном тужилаштву Бања Лука. Оно што је интересантно, иако
организационо Специјално тужилаштво Републике Српске је систематизовано у
оквиру Окружног тужилаштва Бања Лука, као дио, односно Организациона јединица
намјењена за борбу против организованог криминалитета и најтежих облика
криминала, ипак, као институција у чијем се саставу налази ово тужилаштво,
тражени подаци нису добијени од Окружног тужилаштва Бања Лука, јер они како је
достављено у предметном одговору нису у надлежности наведеног тужилаштва. Анализирајући
приказ ријешености предмета у Окружном тужилаштву Бања Лука а који су окончани
споразумом о признању кривице у упоредном периоду 2008. и 2009. године., може
се констатовати да је број предложених предмета споразума о признању кривице у
2009. години у односу на претходну
годину мањи за 57 предмета или за 17,43 % што представља охрабрујући показатељ
обзиром да је у 2008. години за 89 лица више закључено споразума или 22,76 % у
односу на 2009. годину што би тенденцијом одржавања или даљег раста овако
ријешених предмета бацило велику сјенку сумње у професионалност рада тужилаца
овог тужилаштва. Уочљив је приказ ријешености предмета Окружног тужилаштва Бања
Лука за период 2010. и 2011. године и период 2012. године. У њима је очигледно
да је у 2011. години најмањи број предмета за које је предложен споразум о
признању кривице а такође, у тој години је најмањи број и лица која су
закључила споразум о признању кривице те на тај начин окончали кривични
поступак. Међутим оно што је индикативно јесте чињеница да се у 2012. години у
односу на претходне повећао број предмета предложених споразума о признању
кривице што је условљено повећањем броја извршених кривичних дјела. Однос ових
предмета у 2012. години у односу на 2010. годину је већи за 9,94%, док је у
односу на 2011. годину већи за 34,50%. Када говоримо о односу лица за упоредне
периоде, а превасходно се овдје мисли на извршиоце кривичних дјела, такође
можемо констатовати да је у периоду 2010.-2012. године дошло до повећања
извршилаца кривичних дјела (подразумијевамо да се овдје ради о кривичним
дјелима имовинског криминалитета), те је том приликом 2012. година у односу на
2010. годину предњачила са лицима која су склопила споразум о признању кривице
а што је условљено повећањем наведеног облика криминалитета, и то за 12,95%,
док је у односу на 2011. годину тај однос повећан за 20,20%. У прилог тврдњи
такође иде и чињеница која се односи на податак да је у 2012. години дошлло и
до повећања одбачених предмета од стране надлежних судова за извршиоце
кривичних дјела а која су рјешавана на овај начин, гдје је заправо установљено
да казнена политика у смислу многобројне примјене и закључивања споразума о
признању кривице, у оним случајевима гдје то и није потребно, негативно утиче
на појаву рецидивизма, то јесте повратништва у извршењу кривичних дјела,
нарочито када је у питању имовински криминалитет, обзиром да је он у порасту,
те да је у порасту број његових извршилаца, што директно доводи у питање
осјећај угрожености јавне безбједности, коју перципира друштво уопште, односно,
појединац у друштвеној заједници.
Табела бр. 3:Статистички
показатељи ријешености предмета споразумом о признању кривице Окружног
тужилаштва Добој за период 2006. године - 2013. године (прво тромјесјечје)
-имовински деликти-
|
Година
|
Бр.Предложених споразума
|
Бр.Одбачених споразума
|
Осуђујуће пресуде по споразуму
|
Бр.Споразума о којима суд није одлучио
|
|
2006.
|
25
|
3
|
60
|
7
|
|
2007.
|
46
|
1
|
46
|
4
|
|
2008.
|
32
|
1
|
40
|
9
|
|
2009.
|
66
|
0
|
63
|
12
|
|
2010.
|
89
|
0
|
89
|
0
|
|
2011.
|
137
|
0
|
137
|
0
|
|
2012.
|
121
|
0
|
114
|
7
|
|
2013. тромјесјечје
|
38
|
0
|
37
|
1
|
Представљеном табелом уочљив је стални тренд раста номиналних
вриједности по статистичким категоријама што ће бити приказано у наредном
графикону. Анализом података јасно се може закључити да су споразуми о признању
кривице за приказани период у порасту. Наиме, чињеница је да се број
предложених споразума о признању кривице у упоредном периоду вишеструко
повећао, што је условљено повећањем извршења кривичних дјела имовинског
криминалитета, те повећањем броја његових извршилаца али и повећањем случајева
рецидивизма односно повратништва у извршењу ове врсте кривичних дјела, те се
овим податком може закључити да је примјена казнене политике неадекватна и
несврсисходна. Појавом повећања извршења имовинских кривичних дјела, појавом
повећања споразума о признању кривице и појавом повећања ријешености предмета у
кривичном поступку имамо један несразмјеран и дијаметрално супротан учинак који
резултира следећим закључком. Број кривичних предмета Окружног тужилаштва су у
великом броју окончани осуђујућим пресудама, чиме се оправдава њихов рад као и
концепт рада, али истовремено имамо на другој страни повећање броја извршења
кривичних дјела имовинског криминалитета, повећање броја њихових извршилаца,
повећање броја рецидивиста као и повећање броја осуђених лица која се врло брзо
нађу на слободи што је управо резултат задовољног рада правосудних органа. Овим
закључком јасно се види да се на овај начин неадекватно примјењује овај правни
институт те самим оваквим функционисањем долази се до негативне перцепције и
негативног утицаја примјене споразума о признању кривице на јавну безбједност,
гдје су јавност, друштво уопште и грађанин појединац недвосмислено угрожени
чиме оправдавају своју бојазан за безбједност и осјећај безбједности.
Табела бр.4.
Статистички показатељи ријешености предмета
споразумом о признању кривице Окружног тужилаштва Бијељина за период 2009.
године - 2012. године.
|
Година
|
Потврђене
оптужнице
|
Склопљени
споразуми
|
Привредни
криминалитет
|
Општи-имовински
криминалитет
|
|
2009.
|
747
|
74
|
10
|
62
|
|
2010.
|
645
|
2
|
2
|
0
|
|
2011.
|
865
|
9
|
4
|
5
|
|
2012.
|
781
|
2
|
0
|
2
|
Окружно тужилаштво Бијељина је достављеним подацима само прецизирала
број склопљених споразума који су систематизовани у категорије привредног
криминалитета и општег криминалитета, односно подгрупе општег криминалитета у
коју спада имовински криминалитет. У том смислу када је ријеч о потврђеним
оптужницама није наведено о којој врсти кривичних дјела се ради тако да се не
могу са сигурношћу ови подаци довести у квалитетну везу са хипотезама овог
рада.
Табела бр.5.
Статистички показатељи ријешености предмета
споразумом о признању кривице Окружног тужилаштва Iсточно Сарајево за период
2006. године - 2013. године.
|
Година
|
Одјељење за општи криминалитет
|
Одјељење за привредни и орг.криминалитет
|
Број одбачених
|
|
2006.
|
200
|
7
|
0
|
|
2007.
|
212
|
10
|
0
|
|
2008.
|
186
|
17
|
0
|
|
2009.
|
164
|
5
|
0
|
|
2010.
|
90
|
2
|
0
|
|
2011.
|
105
|
6
|
0
|
|
2012.
|
118
|
3
|
3 - општи
|
|
2013.
(тромјесјечје)
|
7
|
1
|
0
|
Када је у питању Окружно тужилаштво Iсточног Сарајева, подаци који су
достављени, дјелимично су удовољили захтјеву овог рада а достављени су на
сљедећи начин: Ово тужилаштво не води евиденције по врсти кривичних дјела када
је начин завршетка предмета означено као споразум о признању кривице, већ само
да ли се ради о општем, привредном или одјелу за ратне злочине;Iсти принцип се
односи и када суд одбаци споразуме о признању кривице;Број предмета и врсту
криминалитета иницирања споразума о признању кривице од стране тужиоца или од
стране бранилаца или оптужених није могуће утврдити из разлога што не постоје
евиденције за ову врсту информација;С обзиром да су само три споразума одбачена
од стране суда и то у 2012. години, ти предмети су још увијек у фази суђења,
тако да нису достављене информације за рекапилутацију висине предложених и донесених
кривичних санкција док се ти предмети не заврше.
Како је видљиво у самом приказу у 2007. години је био највећи број
предмета који су рјешени споразумом о признању кривице и нити један предмет
није одбачен од стране суда како би се вратио у тзв. редовни судски поступак.
Тренд опадања кривичних дјела, а самим тим и предмета који су рјешавани на овај
начин најзаступљенији је у 2010. години, након чега се тренд раста наставља.
Оно што је веома интересантно је чињеница да се број одбачених предмета сводио
на најмању могућу стопу, осим случаја када је за 3 предмета надлежни суд у
2012. години одбио приједлог споразума о признању кривице и поступак вратио у
редовно суђење. Обзиром на повећање предмета и тренд њихових пораста у наредном
периоду и минимално одбијање споразума за предмете општег криминалитета,
односно кривичних дјела имовинског криминалитета, може се констатовати да
минималним одбијањем предложених споразума о признању кривице доводи се до
повећања броја предмета који су ријешени на овај начин, што даље условљава
повећање броја извршења кривичних дјела те њихових извршилаца који санкцију за
извршене инкриминисане радње прихватају, а оне су по правилу блаже од
прописаних те се лица као већ регистровани извршиоци кривичних дјела и већ
формирани друштвено девијантни субјекти врло брзо нађу на слободи те поново
почињу, односно боље рећи настављају са својим кривичним дјелима као већ добро
профилисани и увјежбани извршиоци, односно делинквенти.
ЗАКЉУЧАК
Познато је да је законодавна реформа у
кривичноправој области у Босни и Херцеговини завршена
доношењем и ступањем на снагу Закона о кривичном поступку, Кривичног закона и Закона о заштити свједока под пријетњом и
угрожених свједока. Наведени закони су ступили на
снагу и примјењују се од 01.03.2003.године. Брчко Дистрикт Босне
и Херцеговине, Федерација Босне и Херцеговине и
Република Српска истовремено су кренули у поступак усаглашавања, хармонизације свог кривичног законодавства са
законодавством Босне и Херцеговине. У том контексту иновативност је између осталог и
споразум о признању кривице који би представљао процесну установу која послије
потврђивања оптужнице пружа прву законску могућност да се већ у овој фази
претходног поступка, без одржавања главног претреса односно суђења, заврши
кривични поступак. Елемент споразума не може бити обавезивање оптуженог да
свједочи против другог оптуженог. Iнститут споразумног признања кривице
омогућује да тужилац и осумњичено или оптужено лице све до завршетка првог
рочишта за одржавање главног претреса могу преговарати о условима за споразумно
признање кривице. Уколико се склопи споразум о условима признања кривице,
осумњичени, односно оптужени, потписују споразум у којем се дефинише да ће
оптужени признати кривицу, а да ће, заузврат, суду бити предложен распон казне
око којег се усагласе оптужба и одбрана, а који, у неким случајевима, може бити
и испод законом прописаног минимума за извршено кривично дјело, као и друге
обавезе оптуженог. Суд прихвата споразум само ако у прилог кривици осим
признања постоје и други докази. Тада се прихвата и казна о којој су се
споразумјели тужилац и окривљени. Међутим, иако добро замишљено теоретско
функционисање споразума о признању кривице, у пракси је наишло на низ
контраверзних практичних рјешења која заправо рефлектују негативне производе и
импулсе на јавност управо због својих злоупотреба и некоректне примјене. Наиме,
одуговлачење кривичних поступака заправо охрабрује извршиоце кривичних дјела и
јако је добра замисао да се они убрзају у смислу ефикасног изналажења рјешења
које ће задовољити правду. Међутим, када се као циљ кривичног поступка претвори
у формално рјешавање предмета а не утврђивање истине (што је код нас и чест
случај), онда се у пракси и често дешава да се заправо и невина лица одлучују
на признање кривице за извршено кривично дјело које нису ни учинили. Шта
невиног човјека може натјерати да призна кривично дјело које није извршио?
Одмах се као одговор на ово питање намећу разне злоупотребе, као и различити
облици тортуре, али то овдје није случај. Таква признања „изнуђује“ сам систем
који је класично суђење претворио у изузетак. Строге казне које су запријећене
у Кривичном закону мотивишу осумњичене, односно оптужене да признају кривична
дјела и са тужиоцем склопе споразум, којим суду предлажу одређену казну. Ако се
суд увјери да је признање истинито, други се докази не изводе, већ се суђење
своди само на кажњавање. Како суд практично није дужан да утврђује истину, он у
пракси по правилу, нема много разлога да сумња у признање. Обрнуто, ако нема
признања, иде се пред процес суђења и тада, ако се оптужени прогласи окривљеним
онда слиједи вишеструко тежа казна. Страх од суђења може неке осумњичене,
односно оптужене да натјера на признање, чак и онда када су невини, а нарочито
када се ради о раније већ осуђиваним лицима, који су свјесни и знају да ће суд
тешко убједити у своју невиност.
Са друге стране, овакав начин рјешавања
кривичних поступака управо за оне осумњичене, односно оптужене који су уствари
извршиоци једног или више кривичних дјела, може да буде сламка спаса која
суштински у ситуацијама када су они притиснути непобитним аргументима сумње у
њихово извршење кривичног дјела управо „доказују своју невиност“ на начин
споразумијевања са тужилаштвом гдје по правилу добијају много мање казне од
запријећених законом, те се на тај начин извуку кажњено са много блажим
санкцијама него што су требали бити кажњени. У овом смислу као логично питање
намеће се то да ако неко пристаје на преговарање о кривици, односно ако неко
прихвати да се са тужилаштвом споразумије, предпоставља се да је извршио
кривично дјело, да ли тај извршилац својим признањем треба да буде заправо
награђен мањом казном од прописане?Погрешно законско рјешење је дакле да неко
ко преговора о кривици није крив заправо, а они који то уствари јесу преговарањем
о кривици и самим споразумом буду „почашћени“. Јасан је дакле циљ споразума, за
оптужене то је избјегавање суђења а за тужиоце то је успјешно окончан кривични
поступак, док је за суд то брзо рјешавање кривичног поступка. Дакле, може се
закључити да споразумом суштински свака страна у поступку нешто добија за себе.
За неке је то бенефиција у виду блаже казне, за друге је то успјешно окончан
поступак са осуђујућом пресудом, за треће је то брзо окончање поступка, уштеда
времена и новца, као и растерећење од кривичних предмета. Међутим, оно што
овдје јесте битно а што је и било тежиште овога рада односи се на питање „Шта
грађани добијају и како грађани гледају на ово“?Анализом добијених резултата
указује се на правну несигурност грађана која се односи на примјену споразума о
признању кривице у Републици Српској. Може се закључити да рефлексија споразума
на перцепцију јавности у погледу заштићености од криминалитета није позитивна,
јер не ријетко се дешава да они који су криви налазе се на слободи и
„награђени“ су за то што су криминалци, док опет они други који то нису из
различитих разлога, било то заштита других извршилаца, страх од уцјена,
одушевљење околине, страх од суђења, прибјегавају признању иако реално
говорећи, казну служе за некога другог. Најгори ефекат овог споразума на
грађане јесте уствари дио који се односи на неутврђивање истине. Наиме, јасно
је да је неопходност утврђивања истине један од основних задатака током
кривичног поступка. Међутим, овдје је битно навести да се на овакав начин
долази до двије дијаметрално различите истине. Једна је то материјална истина,
она права и доказива, поткрепљена материјалним доказима, необорива, а друга је
то, заправо формална истина која се пласира као она која је произведена самим
договором оптуженог и тужиоца. Када постоји овакав несклад у функционисању и
примјени правних рјешења, доводи се у питање правна сигурност грађана која је
резултанта сукоба формалности и суштине, односно формалног значења истине и
суштинског значења истине. Како се у овом раду не би само критиковао споразум о
признању кривице, потребно је споменути и неке његове предности у односу на
мане. Наравно, предпоставићемо да се он као процесни инструмент користи без
злоупотреба. Аргумент који иде у прилог споразуму заправо јесте бржи и ефикаснији
кривични поступак. Нема сумње да овај институт смањује вријеме трајања
кривичног поступка, чиме се постиже растерећење правосуђа и омогућава судијама
да узму у рад и ријеше већи број предмета, те да више времена посвете
компликованијим случајевима. Он погодује и полицији и тужиоцима, јер више нису
потребне детаљне припреме у погледу прикупљања, извођења и образлагања доказа. Други
аргумент који погодује примјени споразума јесте економска исплативост.Чињеница
је да осим времена овај начин рјешавања предмета штеди и новац пореских
обвезника, смањујући трошкове поступка (трошкови заказивања поступка, трошкови
вјештачења, трошкови доласка окривљеног и свједока и др.). Уштеда која се тиме
постиже може се искористити за рјешавање осталих предмета, али и за повећање
плата носиоцима правосудних функција, полицији или другим друштвеним
субјектима.
Као трећи аргумент у корист споразума
јесте корист окривљеног. Често се поставља питање у чему је интерес окривљеног
да преговара са тужиоцем о признању кривице када зна да ће му се и у случају
обичног признања, и без било каквог договора, казна ублажити. Управо као
одговор на ово питање јавља се могућност да се у споразуму о признању кривице
окривљени и тужилац сагласе о одустајању тужиоца од кривичног гоњења за кривична
дјела која нису обухваћена споразумом о признању кривице. То ће бити обавезни
елемент споразума једино када се ради о случају кривичних дјела у стицају, гдје
тужилац одустаје у односу на неко или нека од тих кривичних дјела, што значи да
се у таквој ситуацији ради о посебном случају опортунитета кривичног гоњења.
(Шкулић, 2009:374). Ако суд прихвати овакав споразум, оштећени се не може
појавиити као тужилац у поступку. Као четврти аргумент у корист споразума
појављује се и заштита права оштећеног лица. Наиме, оштећени се обавјештава о
споразуму о признању кривице између тужиоца и оптуженог, те се споразумом
окривљени може обавезати да намири, односно надокнади штету која је нанесена
оштећеном и то до момента подношења, односно достављања споразума суду. Оштећени
је такође заштићен у смислу сопствене заштите права на начин да ће суд
прихватити споразум уколико утврди да њиме нису повријеђена и угрожена права
оштећеног. Такође, можда као најважнији облик заштите права оштећеног јесте
могућност подношења жалбе оштећеног на закључени споразум у одређеном року који
је законски детерминисан и одређен.
Дакле, видљиво је заправо да постојање
споразума о признању кривице и није тако лоше правно рјешење када се идеализује
сам правни систем. Међутим, како је то случај у већини земаља које пролазе
период транзиције, правни систем је далеко од идеалног. Обзиром да је током
рада утврђено негативно и тако рећи штетно дјеловање примјене споразума по више
питања и области, нарочито када се ради о осјећају правне сигурности и јавне
безбједности грађана, као и заштићеност грађана од угрожености криминалом, на
признаћемо, малој територији, остаје схватање и став да овај правни институт
треба правно уобличити и ревидирати, ако не, у крајњој мјери потпуно и
избјегавати.
ЛIТЕРАТУРА
- Благојевић, Г., 2013. Кривична дјела разбојништва у теорији и пракси,
Криминалистичко-правни-безбједносни аспекти, Монографија, Бања Лука:
Факултет безбједности у Бањој Луци;
2. Иветић, С., Миладиновић, А., 2013. Јавна безбједност., Бања Лука: Висока школа
унутрашњих послова у Бањој Луци;
- Јанковић, Р., 2011.
Споразум
о признању кривице у кривичнопроцесном законодавству БиХ, Магистарски рад, Бања Лука:Универзитет у Бања
Луци, Правни факултет;
- Јовашевић, Д.,
2002. Лексикон кривичног права,
Београд;
- Јовичић, Д.,
2007. Утицај транзиције на рад
органа државне управе РС са посебним освртом на полицију, Докторска
дисертација., Бања Лука: Факултет за безбједност и заштиту у Бањој Луци;
- Мијалковић, С.,
Кесеровић, Д., 2010. Основи
безбједности., Бања Лука: Факултет за безбједност и заштиту у Бањој Луци;
- Милетић, С., 1997.
Полицијско
право,
Београд: Полицијска академија у Београду;
- Миловановић, М., 2010. Споразум о признању кривице – Pro et Contra, Анали Правног факултета у Београду, год. LVIII, 2/2010, Београд: Правни
факултет у Београду;
- ОЕБС, 2004. Iзвјештај о примјени закона о кривичном поступку који су усвојени
2003. године на судовима Босне и Херцеговине, Мисија Организације за
безбједност и сарадњу у Европи Извјештај за БиХ;
- ОСЦЕ, 2006. Споразум
о признању кривице., Примјена пред судовима БиХ и усаглашеност са
међународним стандардима за заштиту људских права, Сарајево;
- Шкулић,
М., 2009. Основне
новине у кривичном процесном праву Србије, Iзмене и допуне
Законика о кривичном поступку и одредбе Закона о међународној правној
помоћи у кривичним стварима, Београд,
- Шетка, Г., Благојевић, Г., Анализа стања насилничког криминалитета
у Републици Српској, Часопис МУП Републике Српске, Безбједност,
полиција, грађани, 3-4/13
- Тадић, Б.,
1989. Безбједност и одбрана несврстаних земаља, Београд: Центар
оружаних снага за стратегијска истраживања и студије у Београду;
- Закон
о кривичном поступку Републике Српске,
ЗКП РС, Сл. гласник
РС бр. 53/12 од 11.06.2012.године;
ОСТАЛИ ИЗВОРИ
(Приступ
05.01.2013.године);
(Приступ 02.03.2013.године);
(Приступ 02.03.2013.године);
4.
http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Dodik-Tuzilastvo-u-krizi-uprkos-politickoj-volji-181264.html.
(Приступ:22.12.2013.године);
(Приступ 11.03.2013.године);
- http://www.vesti.rs/Republika-Srpska/Uhapsena-i-advokatica-Marica-Culum.html (Приступ:03.01.2014.године);
(Приступ:03.01.2014.године);
9.
Допис
Окружног тужилаштва Б.Лука, бр.: IТ- 80/13.
10.
Допис
Окружног тужулаштва Бијељина бр.:39/13
11.
Допис
Окружног тужилаштва Iсточно Сарајево бр.: IТ-77/13
12.
Допис
Републичког тужилаштва Републике Српске бр.:13/12
[1] Мисија
Организације за безбједност и сарадњу у Европи у Босни и Херцеговини ("ОЕБС")
је у децембру 2004. године објавила свој први Извјештај о примјени закона о кривичном
поступку који су усвојени 2003. године ("ЗКП") на судовима Босне и Херцеговине.
Овај извјештај, поред других питања, разматрао је и питање института преговарања
о признању кривице, гдје су дате одређене препоруке, као што је потреба да се путем
измјена и допуна закона појасни овлашћење суда да одбаци споразум о признању кривице,
као што су потребна и појашњења у вези с поступцима разматрања споразума о признању
кривице и изрицања кривичноправне санкције. Такође је препоручено да је потребно
развијати и израдити стандардни наставни материјал потребан за едукацију судија
и тужилаца о поступку преговарања о признању кривице, као и развијање унутрашњих
правила потребних за развијање казнене политике. Међутим, током настављеног процеса
посматрања судских поступака постало је јасно да поступак преговарања о признању
кривице захтијева додатну пажњу. (ОСЦЕ, Споразум
о признању кривице., Примјена пред судовима БиХ и усаглашеност са међународним стандардима
за заштиту људских права, 2006.године).
[2]Овај институт
је типичан за САД, мада ни све државе у саставу САД не познају примјену оваквог
института у својим кривичнопроцесним законодавствима. Дакле, споразум о признању
кривице води поријекло из америчке судске праксе (познат као plea bargaining или жаргонски – deal), у којој се, према неким процјенама,
више од 90% предмета рјешава на тај начин.
Иако се у САД овај институт примјењује већ више од 200 година, легитимитет
му је први пут признат тек 1970. године од стране Врховног суда САД у случају Brady v. United States. (Извор: www.supreme.justia.com/us/397/742/case.html.
(приступ 05.01.2013.год.).
[3] Због
незадовољства радом Специјалног тужилаштва Републике Српске, Председник Републике
Српске, господин Милорад Додик је 21. децембра 2012. године челницима те институције
упутио отворено писмо у којем их је упозорио да хитно треба да почну да раде у складу
са својим надлежностима и оправдају разлоге свог оснивања. Упозорио је да ће у противном,
власти бити принуђене да размотре ефикаснија институционална рјешења у сузбијању
организованог и најтежих облика привредног криминала. Одговор из Специјалног тужилаштва
међутим, до момента настајања овог рада и доступним подацима није стигао на адресу Предсједника Републике Српске.
Извор: http://www.republikasrpska.net/2013/01/04/posljednja-opomena-za-specijalno-tuzilastvo/#
(приступ 02.03.2013.год.)
[4] “Тај човјек је ухапшен због сумњи да је био у ланцу проституције, штампао је нерегистроване
листиће за томболу, признао кривицу и како је могуће да се тај случај овако заврши!?
Како је могуће да се нагоди на шест мјесеци затвора? То постаје пракса и пустиће
га да поново ради исто. Ваљда је логично да оде у затвор и да му буде забрањен рад
ако се бавио криминалом” навео је Председник у изјави и додао да
запослени у правосуђу морају преузети одговорност за свој посао, али да то не чине
јер иза себе имају Високи судски и тужилачки савјет. Текст је преузет са http://www.republikasrpska.net/2013/01/04/posljednja-opomena-za-specijalno-tuzilastvo/#
(приступ 02.03.2013.год.).
[5] http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Dodik-Tuzilastvo-u-krizi-uprkos-politickoj-volji-181264.html. (приступ:22.12.2013.год.)
[6] Видео
доступан на: http://www.youtube.com/results?search_query=mahmut+svraka&sm=3
(приступ:22.12.2013.год).
[7] Полицијски
службеници Центра јавне безбједности Бања Лука, у сарадњи са Управом криминалистичке
полиције МУП-а РС, су у склопу акције кодног назива ''Кнез 2'', а на основу Наредбе
Основног суда Бања Лука, дана 23.09.2012. године, извршили претресе стамбених објеката
и возила која користе лица Б.С., С.К., Д.С., Д.Ђ., С.Т., М.В., сви из Бања Луке,
и М.П. из Котор Вароша. Том приликом је пронађено и привремено одузето мноштво материјалних
доказа (пословна документација, уговори, евиденције потраживања/дуговања, СИМ картице,
мобилни телефони, рачунари, 4 путничка аутомобила и др). Полицијски службеници су
од лица Д.С., Д.Ђ., М.В. и М.П. узели изјаве, док су лица Б.С., С.К. и С.Т. лишени
слободе због постојања основа сумње да су починили кривична дјела зеленаштво, изнуда
и прање новца. У току је финансјиска истрага поријекла имовине која су ова лица
стекла извршењем наведених кривичних дјела, на штету већег броја грађана, користећи
нихово тешко имовно стање, тешке прилике и др.
Извор: http://www.mup.vladars.net/index2.php?st=vijesti/opsirnije_saopstenje&id=8139
(приступ 11.03.2013.год.).
[8] У
овом смислу могла би сеједино издвојити акција под кодним називом „Леотар“ којом
приликом је лишена слободе Марица Ћулум иначе један од најпознатијих бањалучких
адвоката. Иначе, ова акција се односила на прекидање ланца вршења кривичних дјела
Неовлашћена производња и промет опојних дрога, како и у пресјецању ланца ауто-мафије.
Доступно на: http://www.vesti.rs/Republika-Srpska/Uhapsena-i-advokatica-Marica-Culum.html (приступ:03.01.2014.године). У првостепеној пресуди
ова позната адвокатица ослобођенаје свих оптужби, иако се у притворској јединици
налазила скоро девет мјесеци ако не и више. Сам процес трајао је око осамнаест мјесеци.
У другостепеној пресуди иста је осуђена на пет мјесеци затвора, док је Вијеће Апелационог
суда у трећем степену Марицу Ћулум прогласило кривим осудивши је на годину дана
затвора. Извор: http://depo.ba/hronika/banjalucka-advokatica-marica-culum-osudena-na-godinu-dana-zatvora-zbog-sverca-drogom
(приступ:03.01.2014.год.).
[9] Више о насилничком
криминалитету види: Шетка, Г., Благојевић, Г., 2013. Анализа
стања насилничког криминалитета у Републици Српској, Часопис МУП Републике
Српске, Безбједност, полиција, грађани, 3-4/13., стр.47-61.
Нема коментара:
Постави коментар