Горан Благојевић[1], мр
МУП РС, Директор полиције-ДОЦ
e-mail:blagojevicgoran@yahoo.com
РАЗБОЈНИШТВO КАО НАЈТЕЖИ ОБЛИК ИМОВИНСКИХ КРИВИЧНИХ ДЈЕЛА
Криминалистичко-оперативни значај пределиктних, деликтних и постделиктних радњи
Апстракт: За кривично дјело разбојништва које спада у имоивинске деликте физичког насиља, карактеристично је да оно у већини случајева успијева. То се приписује околностима да се разбојништва у правилу врше изненада и врло силовито, тако да жртве не успијевају пружити отпор. Знатан их се број изврши уз саучесништво више особа, уз одређену подјелу рада. Индивидуални разбојници склони су кориштењу оружја или опасног оруђа као средстава извршења дјела. Дијапазон начина извршења разбојништава варира од случаја до случаја. Начин извршења у правилу обухвата: припреме за извршење кривичног дјела (које могу бити врло мале), начин напада, врсту и начин примјене принуде у облику силе и/или пријетње, поступак са жртвама и свједоцима, одузимање туђе покретне ствари, број саучесника у разбојништву, њихове улоге и задаци, начин отпреме одузетих ствари и начин уновчавања или расподјеле одузетих ствари. Заправо, начин извршења ових кривичних дјела обухвата пред деликтне, деликтне и пост деликтне радње. Овакве врсте кривичних дјела разбојништва најчешће се извршавају у групама од више лица гдје су појединачно извршиоци унапријед задужени за задатке које свако од њих треба да изврши, како прије самог извршења кривичног дјела тако и за вријеме самог извршења кривичног дјела, али и након извршења кривичног дјела. Код свих разбојништава разликујемо припремну фазу (која може бити врло кратка) и фазу реализације. Извршењем кривичних дјела разбојништва извршиоци желе да прибаве што већу имовинску корист, па самим тим као објекти напада се појављују они објекти и институције гдје су смјештене такве ствари, или објекти у којима се налазе она лица која посједују ствари великих вриједности. У складу са претходно наведеним може се закључити да су објекти напада ових кривичних дјела правна и физичка лица без обзира на то о којем се облику својине радило.
Кључне ријечи: имовински деликти физичкопг насиља, разбојништво, средства и начин извршења, пред деликтне, деликтне и пост деликтне радње, припремна фаза, фаза реализације, саучесништво.
УВОД
Основни облик кривичног дјела разбојништва
Разбојништво[2] је сложено кривично дјело које се према својој правној природи, одређује истовремено и као имовинско, али и као насилничко кривично дјело.[3] Присутна је и научна и практична дилема да ли је разбојништвo облик класичног или организованог криминалитета.[4] Ради се о дјелу које има двојако одређену правну природу, која га и сврстава у двије напријед наведене врсте класичног, општег или конвенционалног криминалитета, (или у права, природна или атавистичка кривична дјела према типологијама позитивне школе кривичног права).[5] Према објекту заштите, а то је имовина, имовинска права и интереси другог лица, разбојништво се може систематизовати у имовинска кривична дјела, као што то иначе чине и савремени законодавци предвиђајући ово кривично дјело у групи дјела против имовине. У правној литератури може се наћи и схватање према коме се код разбојништва, као објекат заштите јавља и слобода човјека у погледу располагања својим имовинским добрима, односно његов живот и тјелесни (душевни) интегритет. Стога се, према начину и средству предузимања радње извршења, разбојништво може систематизовати у насилничка кривична дјела, која су управљена на живот и тјелесни интегритет, односно слободу располагања другог лица. Обиљежја разбојништва[6] су одређена у одредби чл. 289 КЗ Ф БиХ, чл. 283 КЗ Брчко Дистрикта БиХ и чл. 233 КЗ РС . Ово се кривично дјело састоји у одузимању туђе покретне ствари од другог лица употребом силе или пријетње да ће се непосредно напасти на живот и тијело у намјери да се њеним присвајањем прибави за себе или другог противправна имовинска корист. Мада се разбојништво управо врши у намјери прибављања противправне имовинске користи за себе или другог, што указује да оно у свом бићу садржи елементе крађе, то ипак није посебан, па ни тежи облик крађе, већ је самостално кривично дјело са посебним обиљежјима бића кривичног дјела. Oсновни чиниоци и фактори разбојништва су: личност извршиоца; средства извршења; начин извршења; објекат кривичног дјела; радња извршења; последица кривичног дјела; облик кривице учиниоца; квалификовани облици разбојништва.
НАЧИН ИЗВРШЕЊА
Начини извршења разбојништва по природи су разноврсни и условљени су мјестом извршења, личношћу и бројем извршилаца те личношћу жртава и мете напада. Разбојници у правилу траже новац и вриједније ствари. Обзиром на начин извршења, рјеђе се јављају у покушају. Оружана разбојништва чешће врше организоване групе или банде, плански и организовано, па се може закључити да се постепено јављају и поједини облици гангстеризма.[7] Извршиоци ових разбојништва, углавном врше претходне детаљне припреме на основу којих планирају извођење криминалног напада. У том контексту, извршиоци прикупљају податке који се односе на објекат напада (мјесто, путеви за долазак и одлазак, распоред просторија и људства у објекту, постојање физичке и техничке заштите, локација каса и трезора, вријеме допремања и транспорта новца и др.), посебно водећи рачуна о обезбјеђењу вриједности чијим одузимањем и присвајањем желе прибавити противправну имовинску корист, као и о модулима сарадње службе обезбјеђења у објекту и полиције, то јесте о распореду и кретању позорника и патролних јединица полицијских службеника који су интервентни и мобилни. Извршењем разбојништва, извршиоци желе прибавити што већу имовинску корист. Самим тим као објекти напада се појављују они објекти и институције гдје су смјештене такве ствари, или објекти у којима се налазе она лица која посједују ствари великих вриједности. Сходно наведеном, може се закључити да су објекти напада ових разбојништава правна и физичка лица без обзира на то о којем се облику својине радило. Када говоримо о разбојничким нападима у становима и домаћинствима, напоменућемо да се код њих често испољава свирепост и бруталност према оштећеним у смислу да се жртве, вежу разним подесним средствима, муче и малтретирају различитим предметима чак и у ситуацијама када одмах кажу гдје се новац или др. вриједне ствари налазе, те није риједак случај да се ови типови разбојништва често завршавају са исходом тешких тјелесних повреда, или чак као последица у неријетким ситуацијама појављује се и смрт. Ова разбојништва најчешће се извршавају у групама, гдје су извршиоци унапријед задужени за задатке које свако од њих треба да изврши. Код свих разбојништава разликујемо припремну фазу и фазу реализације. У припремну спадају: извиђање терена, особина и навика потенцијалних жртава; проучавање кретања и понашања становника на неком подручју; одабир најпогоднијег времена извршења; одређивање начина савладавања препрека ; начин доласка и одласка; уигравање улога; мјесто прикривања плијена; договорена прича у случају откривања итд. Разбојници подузимају низ мјера опреза, уз остало и маскирање. Под фазом реализације подразумијева се начин извршења разбојништва. Постоје разни начини извршења од којих се издваја: напади на отвореноме; служење триковима и лажним представљањем; напади на појединце изван куће; мамљење жртава;напади на финансијске установе;напади на таксисте, проститутке... Припреме за пљачку банке могу бити кратке, тек неколико дана, али и дуготрајне, мјесецима па чак и годинама, што је одлика професионалаца у зависности од озбиљности заштићеног плијена као и његове вриједности.
Типер, типовање и типа адекватног плијена, објекта и мете напада
Ове активности по мишљењу аутора подразумијевају претходно прикупљање, посједовање и дистрибуцију, односно преношење за новац или други вид услуге, директним извршиоцима разбојништва, као и свих других кривичних дјела, свих релевантних информација а које се односе на лица и објекте у којима и код којих се налази присуство веће количине новца или других вриједних предмета чијим отуђењем се стиче противправна имовинска корист, тачно вријеме у којем се тражено налази, као и вријеме највећег прилива тих средстава, односно када се та средства или предмети налазе код субјекта или објекта, (нпр. ако је ријеч о банкама и сл. финансијским институцијама циркулација новца је знатнија прије исплате плата радницима, инвалиднина или пензија, и сл.). Типовање плијена, био то субјекат или објекат напада, обухвата и скуп информација које не само да се односе на чињеницу да се у објекту или код субјекта налази извјестан плијен због којег се планира извршити овакво дјело, него оно обухвата и скуп информација које се односе на околности које подразумјевају најлакши начин доласка до „типованог плијена - типе“, односно најподробнија сазнања о чињеницама како би се на најбржи, најлакши и најбезбједнији начин са минималним ризиком од откривања, дошло до новца или других вриједних предмета са минимумом утрошка или губитка времена који би се појављивао уколико ове информације не би постојале, а самим тим и ризик од хватања на дјелу био би високопроцентан. До оваквих информација јако је тешко доћи јер оне подразумјевају посебна сазнања о лицима и стварима која су суштински позната само одеђеном броју лица, а најчешће су то лица из најужег круга породице или упосленика. Управо из оваквих разлога, може се рећи да лице које представља типера у извршењу кривичног дјела јесте и лице које има јако перфидан и подмукао начин односа са власником тих ствари односно са власником предмета које су потенцијални плијен. Како је оваква улога јако захтјевна у смислу стицања повјерења од стране власника према типеру, најчешће се дешавају ситуације да се као такви и појављују или најужи чланови породице и фамилије. Ако се ради о институцијама, као типери се појављују најчешће лица која су упосленици у оваквим установама или лица која су у блиској сарадњи са оваквим институцијама. Јасно се уочавају специфичности овакве улоге која је, јако захтјевна али и профитабилна. Из овог произилази суштина да и типер у самом дијељењу плијена има свој удио а који се најчешће, што је пракса и показала, договори прије извршења кривичног дјела са директним извршиоцима. Међутим, у пракси се појављују и случајеви да се информације од значаја одају и из освете или из неког вида мржње, завидности и сл. Дакле, постоје ситуације када „типа“ као активност није увијек мотивисана стицањем имовинске користи, али ипак по неком неписаном правилу овакво лице се у ријетким ситуацијама одриче „награде“, услуге или свог дијела плијена од стране директних извршилаца кривичног дјела. Такође, овакав облик дјеловања може да се појави и као јединствен вид занимања који погодује лицима која се баве одређеним услужним дјелатностима, те на основу свог радног мјеста и информација до којих дођу вршећи свој посао, дођу у посјед информација (овде је намјерно стављена ријеч „посјед“ јер се односи на оне информације које припадају и које су познате само њиховим власницима или њиховим најближим лицима од повјерења и као таквима дали смо јој значај предмета у смислу стилског а не научног писања са циљем што бољег приближавања схватања значаја појма типера, типовања и типе), које су од изузетне важности за извршиоце кривичног дјела. Често је у пракси случај да се као таква лица налазе таксисти, банкари, хотелијери, радници заштитарских агенција, благајници, трговци, чак и полицајци, односно сви они који на основу свог посла могу сазнати информације које су од изузетне важности да се на најлакши и најбржи начин изврши кривично дјело са минимумом ризика од откривања као и са највећом могућношћу максималног стицања протвправне имовинске користи. Аналогно наведеном по мишљењу аутора:
„Типер“ је лице које познаје све горе наведене информације и које исти дистрибуира, уступа, препродаје или даје за одређену награду, услугу или новац, или то чак ради из сопствених нематеријалних побуда које се могу појавити у виду освете, мржње, пакости, завидности, љубоморе или других негативних људских особености, а које као такве су неопходне да се успјешно изврши кривично дјело и које саме по свом бивству су познате само власнику одређеног добра или њему најближим сродницима или сарадницима. Код типера је битна карактеристика јасне одлучности да склопи пакт са директним извршиоцима разбојништва или извршиоцима других кривичних дјела.
„Типовање“ би се могло окарактерисати као свеобухватан скуп активности у циљу доласка до информација и реализације горе наведеног а може да се појави и као одређен вид занимања гдје уз одређене награде, услуге, новац или из других нематеријалних побуда се оваква активност врши. Може да буде свјесна, дакле, како је и претходно описано када се ради о „наплати услуге информисања“ а може да се појави и као несвјесна, случајна радња, гдје лице се информише за сасвим друге и за разбојништва или друга кривична дјела небитне ствари, а као случајне информације доспију одређени подаци који погодују да се изврши кривично дјело, те се исте могу изрећи и изњети и изрекну се и изнесу у јавност несвјесно у одређеним стањима лица и његове свијести, када лице које их је „одало“ и нема схватање да је тиме доприњело да одређен субјекат или објекат буде предмет виктимизације, односно виктимизиран.
„Типа“ у овом контексту представља сам плијен односно предмет отуђења чија је намјера била присвајање противправне имовинске користи којем су претходиле процедуре у чијим елементима се проналази типер као свјесно лице и типовање као активност која је омогућила реализацију активности успјешног извршења разбојништва али и других кривичних дјела. У том контексту би значило да је типа сама отуђена ствар или ствар која је предмет – објекат отуђења а чијим се присвајањем, дакле, стиче противправна имовинска корист. Она се може посматрати по мишљењу аутора са ужег и ширег становишта које је практично утемељење нашло приликом рада управо на сузбијању и спречавању кривичних дјела разбојништва. Уже становиште је претходно описано, док са ширег становишта, типа може да представља свеобухватну успјешну акцију извршења разбојништва у којој типер поред „типовања типе“ даје информације и о логистици и свим другим чиниоцима који доводе до успјешног извршења разбојништва као и других кривичних дјела, те немогућношћу идентификовања и откривања извршилаца кривичних дјела. Сходно наведеном, у ширем смислу типа представља свеобухватан скуп и сплет активности чијом се доследном процедуром операционалне реализације успјешно извршава кривично дјело са сигурним плијеном, те се вјешто уништавају сви докази и трагови повезаности извршилаца са кривичним дјелом и самим тим се исти нити могу осумњичити а самим тиме ни оптужити, што представља снагу бјегства од правосудних органа и органа гоњења.
Отуђење моторног возила за извршење разбојништва
Само разбојништво захтјева муњевито, силовито и превасходно агресивно дјеловање како би се све препреке које стоје између извршиоца и предмета отуђења, односно плијена, отклониле, односно, адекватније проблематици речено у овом контексту, биле онеспособљене за супротстављање и евентуално пружање било које врсте отпора. Ово подразумијева да се указује потреба за објашњењем и самог начина доласка извршилаца до лица мјеста гдје је планирано извршење разбојништва или до његове непосредне близине, те након извршеног разбојништва и самог одласка, односно бјегства са лица мјеста. Начин доласка до лица мјеста може бити вишестран и извршен на више начина. Најчешћи примјери а о чему и пракса свједочи, јесу начини да извршиоци до лица мјеста планираног извршења кривичног дјела или до његове непосредне близине довозе се адекватним моторним возилима која су претходно отуђена и која су чувана скривена на тајним мјестима, познатим само извршиоцима (тзв.штекови), одакле се у погодном моменту за извршење планираног разбојништва иста користе као превозно средство. Возила која служе као средство којим се извршиоци користе у кривичним дјелима, претходно су отуђена у најчешћим случајевима, а прије самог отуђења опсервирана су од стране извршиоца. Најчешће као средство превоза која се отуђују и која користе извршиоци разбојништва су она возила чије је бензин погонско гориво и која као таква најчешће имају велику снагу мотора, односно велику кубикажу захваљујући којој су изузетно стартна и брза возила а што даје предност извршиоцима у ситуацији након извршења кривичног дјела када врше бјегство са лица мјеста. Оваква возила су у самој предности и супериорнија су од возила полиције која, морамо се сложити, користи дотрајала возила, или чак уколико нису дотрајала, оно се води рачуна да су то она возила која имају малу потрошњу што претпоставља значење и да су спорија од претходно описаних. Дакле, јасно је да полиција захваљујући свеопштој ситуацији у погледу материјално-финансијских средстава каска за извршиоцима кривичних дјела, нарочито оних комплексних, тешких и добро припремљених у чију групу спадају и разбојништва, те самом ограниченошћу средстава исти нису у прилици да се на најадекватнији начин супротставе оваквим кривичним дјелима, а нарочито када је у питању радња потјере за извршиоцима кривичних дјела који имају претходно отуђена возила која су стартнија, бржа и сигурнија од полицијских. Из претходног се да јасно закључити да главни циљ отуђења возила није његова препродаја и тиме стицање користи, јер оваква возила ријетко се и купују на нашим просторима, односно слаба је њихова потражња управо због велике снаге а самим тим и потрошње. Основни циљ његовог отуђења јесте кориштење приликом довожења до лица мјеста и бјегства са лица мјеста извршења разбојништва, након чега се она најчешће пале у забаченим предјелима који су унапријед познати извршиоцима, а све у циљу уништења трагова и доказа до којих би полиција могла доћи и који би помогли у расвјетљавању кривичног дјела и хватању извршиоца. Ово се најчешће ради на начин да се возило, односно његова унутрашњост полије већ припремљеном количином бензина, јер он у односу на друга погонска горива брже гори, те се остави један прозор неколико центиметара отворен због дотока ваздуха у унутрашњост која поспјешује паљевину, и онда се изврши запаљење возила. На мјестима на којима се врши запаљење возила обично буде унапријед договорен састанак са неким другим чланом групе која извршава кривично дјело, а чији је задатак да спремно сачека директне извршиоце разбојништва са неким другим возилом којим их превози на сигурно, унапријед припремљено мјесто које им служи за скровиште. Јасно је да у овом контексту извршиооци разбојништва морају да буду и познаваоци вјештина извршења других кривичних дјела у овом случају тешких крађа-крађа возила, као и познаваоци руковања одређеним алатима која служе за отуђење возила, како би могли да обезбједе адекватно средство које ће користити за превоз у извршењу кривичног дјела.
Набављање оружја и средстава за извршење разбојништва
Набављање оружја и средстава извршења кривичног дјела подразумјева и набављање маскирних одјевних предмета (најчешће комбинезона, рукавица, фантомки и сл.) који се користе приликом извршења разбојништва. У зависности од објекта и врсте напада можемо да кажемо да се у појединим ситуацијама као оружје користи аутоматско и полуаутоматско оружје (кратке и дуге цијеви), пиштољи разних калибара али такође, као средство извршења се појављују и ножеви, бритве, скалпели или оштрице. Једно је заједничко за сва оружја која се користе у извршењу оваквих кривичних дјела, а то је да су она најчешће набављена илегално или су посуђена од других лица, те им се најчешће искриве, деформишу или у потпуности униште индивидуалне карактеристике које би на било који начин могле да повежу то оружје са извршиоцем кривичног дјела, али и са самим кривичним дјелом. У пракси се сусрећу најчешће ситуације, када и ако се нађе одбачено оружје након кривичног дјела, или пак приликом претреса у стану или другим просторијама које су власници или користе извршиоци а у којима се оружје као средство извршења које је кориштено налази, уочићемо да су карактеристике у погледу идентификације оружја у већини случајева физички уклоњене. То је најчешће случај са механичким брисањем и уништавањем серијског, односно фабричког броја, преправљање оружја у погледу физичког изгледа и сл. Када говоримо о набављању оружја која су аутоматска или полуаутоматска са дугим или кратким цијевима, пракса је показала једно неписано правило да се оваква оружја најчешће појављују приликом извршења разбојништва у банкама, поштама, бензинским станицама или приликом пресретања транспорта новца, а није изузетак ни у разбојништвима која се извршавају у домаћинствима. Оно што се као логично питање овде намеће је „Зашто је то тако?“ Радећи на расвјетљавању кривичних дјела разбојништва, а када је извршилац био откривен-идентификован и лишен слободе, у разговору, на овакво питање давао би одговор да је на овај начин поред цјелокупног страха које само по себи разбојништво изазива код оштећених, кориштењем оваквог оружја додатно доприњео повећавању дозе страха, немоћи и парализе оштећених, сламању отпора и немогућности правовременог и рационалног супротстављања. Најчешће оваква кривична дјела у којима се као средство извршења користи наведено оружје извршава се у групи од више извршилаца. На неки начин посједовање оваквог оружја у рукама извршиоца може да значи и прећутну доминацију и статусни положај између самих извршилаца приликом извршења разбојништва, гдје онај који овакво оружје посједује држи на оку онеспособљене раднике и заштитаре, док остали извршиоци који су најчешће наоружани пиштољима узимају новац или друге предмете због којих се ово кривично дјело и врши. Присутан је и осјећај сопствене сигурности код оваквог извршиоца у случају евентуалног пружања отпора или потјере и реакције полиције. Само набављање оваквог оружја и није велики проблем бар када је наше географско подручје у питању, а у прилог овоме иде и чињеница присуства заосталог оружја које је заоставштина ратних времена грађанског рата који се одиграо на нашим просторима те не предавање таквог оружја у постратном периоду надлежним органима за уништење. Дакле, његово присуство је неоспорно. Обзиром да је процес транзиције код нас узео увелико данак у смислу сиромаштва и неимаштине, те различитих социјалних несигурности у погледу борбе за егзистенцијални опстанак, те неуређеност одређених социјалних категорија у погледу заузимања адекватног статуса због ратних дешавања, држаоци тих оружја су приморани га продати за извјестан новчани износ. Овакав износ је најчешће низак који задовољава продајом минималне услове рјешавања тренутног материјалног проблема те је могућност свакодневног сусретања нуђења куповине овог оружја на огласима путем штампе или интернета скоро сасвим нормална појава која се од стране полицијских органа али и органа тужилаштва не схвата озбиљно. Исти је случај и када говоримо о пиштољима. Пиштољи се најчеће користе како у претходним ситуацијама тако и у ситуацијама када су разбојништва усмјерена на продавнице, спортске кладионице, па чак постоје ситуације када се овакво оружје појављује као средство извршења и приликом уличних разбојништва. Суштина кориштења оваквог оружја јесте његово лако руковање, мала ограниченост кретања и мобилност извршиоца, што му омогућава да самостално извршава кривично дјело. Овде није намјера да по средству извршења класификујемо објекте напада већ да скренемо пажњу на могућност широког спектра кориштења оружја у различитим ситуацијама али и скретање пажње на важност придодавања значаја потражње и куповине оваквог оружја у смислу да то врше потенцијални извршиоци кривичног дјела, те неопходности већег ангажовања полиције на превенцији и контроли препродаје овакве врсте оружја и строжије казне за његово нелегално посједовање. О набављању средстава извршења разбојништва која се односе на ножеве, бритве, скалпеле и сл. сувишно је говорити у смислу његове приступачности и распрострањести, те лаког доласка до истих. Обзиром да извршиоци разбојништва најчешће након извршења истог, сву своју гардеробу, као и сва средства која користили, уништавају како би уништили ДНК трагове помоћу којих би били сигурна мета полиције, тако набављају гардеробу и одјевне предмете који ће бити најчешће кориштени једнократно, али не мора и да буде правило. Наиме, свједоци смо се већег присуства трговина Army shop-a, у којима се сасвим легално продају предмети као што су фантомке (наравно ово је у сврху спортско-рекреативног контекста), али овакву тржишну понуду и присуство у легалној продаји, без икакве опасности од сумњичавости купују и извршиоци разбојништва. Међутим, уколико се не одлуче за куповину оваквих капа, најчешће се одлучују за импровизовање фантомки од разних материјала као што су то женске или мушке чарапе, рукави од дукс мајица, зимске плетене капе и сл. Комбинезони су неријетка појава одјевних предмета извршилаца добро организованих разбојништава, док су рукавице један од неизоставних предмета чијом употребом се онемогућује остављање отисака папиларних линија на преметима чијим би присуством у многоме олакшали сопственом идентификовању. Као средство извршења разбојништва могу се појавити и опасне животиње као што су змије,[8] дресирани пси и слично. Међутим, у смислу њиховог набављања нећемо говорити јер самим њиховим набављањем и кориштењем увелико се одаје могућност откривања а нарочито из разлога што је на нашем подручју права ријеткост у пракси сусрести се са оваквим начином извршења. Осврнувши се на прикупљање свих информација које доприносе успјешности планираног кривичног дјела укључујући и прикупљање информација о распореду, ангажовању и активности полицијских службеника на одређеној територији користећи различите методе, не искључујући и коруптивност и мито, можемо сврстати под описаност гдје смо наводили типера, типовање и типу. Овде је битно скренути пажњу на појаву новог момента а то је повезаност припадника полиције са извршиоцима кривичног дјела. У пракси је било случајева када су полицијски службеници који су у свом професионалном позиву залутали, вршећи послове и задатке оперативног плана претходно сачињеног по одређеној проблематици, обавјештавали извршиоце са којима су у дослуху о распореду и снагама полицијских патрола, те одавали информације о подручијима која су „непокривена“ полицијским присуством како би извршиоци кривичних дјела на тим подручијима могли без опасности извршити инкримисану радњу. Пракса је показала да након извршења већих разбојништва, извршених у банкама а приликом бјегства извршилаца са лица мјеста, полицијска патрола или полицајац као појединац који је у дослуху са извршиоцима приликом потјере за истима путем средства везе даје потпуно погрешне информације о смјеру и правцу бјегства извршилаца те на тај начин осујети успјешност потјере наводећи полицију на потпуно погрешну страну обезбјеђујући извршиоцима кривичног дјела на тај начин довољно времена да се склоне на сигурно.
ЗАКЉУЧАК
На основу горе наведеног може се закључити да су разбојништва најтежи облик имовинских кривичних дјела са израженим фактором насилништва. У прилог овоме говоре бројне студије на којима су се аутори и криминалисти различитих ставова и мишљења ипак усагласили у једном, а то је да је права ријеткост наићи на јединствен систем дескрипције и научног становишта те употребу свих криминалистичко тактичких, техничких, методичних и оперативних знања који су супституирани у један свеобухватан циклус приликом различитих приступа проблематици разбојништва, била она научно-теоријска или емпиријско-практична. Дакле, као једном посебном облику кривичног дјела, треба му посветити и посебну пажњу. Разбојништва као имовински деликти уз изражене елементе насиља у укупној маси криминалитета, различито су заступљена од земље до земље. Према бројним подацима из службених статистика у свијету и код нас, разбојништва су у сталном порасту. Сматра се да порасту броја разбојништва доприноси и околност што њихово извршење захтијева мање припреме код једноставнијих облика извршења и што постоје бројни незаштићени објекти напада. Разбојништвима се напада како имовина, тако и лични интегритет лица, те је то један од главних разлога зашто се њиховом сузбијању посвећује велика пажња. Обзиром да директно погађају грађане, њихову имовину, као и властиту безбједност, разбојништва изазивају веома велику узнемиреност и осјећај несигурности код њих, те је изражен велики степен заинтересованости да се разбојништва спријече и сузбију на најмању могућу мјеру. Управо из наведених тврдњи, потребно је у ангажовању полицијских службеника створити знатнију слику важности постојања свијести о криминалистичко-оперативном значају радњи које се односе на предделиктне, деликтне и постделиктне активности овог кривичног дјела, како би се оне у старту осујетиле. У излагању око ових активности извршилаца разбојништва летимично су приказани неки спектри који су знатно шири у пракси а који се односе на радње које изискују читаву машинерију мозаичко уклопљених елемената како би се ово криивчно дјело успјешно извршило. Наравно, говоримо о планираним разбојништвима и њиховим професионалним извршиоцима. Може се са јасном сликом закључити да извршиоци ових кривичних дјела који су професионалци у смислу опредјељења извршења разбојништва засигурно имају јасну представу важности добро испланираног напада на објекат односно мету. Сама добра планирана активност која укључује између осталог радње које смо у овом дијелу обрадили резултирају успијехом извршеног разбојништва. Управо овдје треба да се стави акценат и полицији и грађанима како би се ниво криминалистичко оперативне свијести повисио те самим тим и осујетио план реализације извршења кривичног дјела, те у превентивном смислу повећала активност на благовременом уочавању предделиктних радњи и квалитетном ангажману полиције у поступању у постделиктном дијелу активности.
Abstract: Crime of robbery involving crime against property with violence element. This is a crime in most cases, is realized. This is attributable to circumstances that robbery generally made very forcefully, so that victims do not manage to resist. In most cases of banditry is done with the complicity of several people, each person is part of the job is executed. Individual robbers tend to use firearms or dangerous weapons as a means of enforcement actions. Variety of ways has been robberies varies from case to case. The manner of execution of robbery includes: preparing for the execution of robbery (which may be very small), mode of attack, type and method of application of force in the form of force and / or threat, the treatment of victims and witnesses, stealing things, the number of participants in the robbery, their roles and tasks, method of shipment seized things and the way of realization or distribution of the seized items. In fact, methods of execution include actions before execution, execution, execution of actions after the robbery. These types of crimes are robberies usually performed in groups of several people where individual perpetrators responsible for the tasks ahead of all of them need to be done, how the crime was committed before and during the commission of a crime, and after the crime. Commission of robbery perpetrators want to obtain the greatest possible benefit and wealth, and thus as the object of attack appear to be objects of the institution where such things are located, or where objects are those persons who have things of great value. In accordance with the above it can be concluded that the object of attack, legal entities and individuals.
Keywords: crime against property, physical violence, robbery, means and manner of crime,criminal actions before execution, preparation phase, implementation phase, complicity.
ЛИТЕРАТУРА
1. Бановић Б.; Деликти насиља, Кривично-правни и криминолошки аспект; Криминалистичко-кримонолошки аспекти кривичног дела разбојништва, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2002.год.
2. Бошковић Мићо; Криминолошки лексикон, Н. Сад, 1999. год.
3. Водинелић В.; Криминалистика, Савремена администрација, Београд, 1984.год.
4. Водинелић В.; Криминалистика, Загреб, 1990.год.
5. Гаћеша Д.; Криминалистика, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2012.год
6. Дујмовић З. и Цајнер Мраовић И., Криминалитет разбојништва у Хрватској, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, бр: 1/1999. Год
7. Ђорђевић Ђ.; Кривично дело разбојништва и улога полиције у његовој превенцији: Место и улога полиције у превенцији криминалитета, Београд, Полицијска академија, 2002.год.
8. Ђурђић В.и Јовашевић Д., Кривично право- Посебни део, Београд, 2006. Год
9. Јовашевић Д. и Митровић Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часопис Безбједност, полиција и грађани, бр. 1/09,
10. Јовичић Д.; Организација и надлежност полиције, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2008.год.
11. Јовичић Д.; Јавна безбједност, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука 2011.год.
12. Јовичић Д.; Организација и надлежност полиције, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2011.год.
13. Модли Д.; Осигурање мјеста догађаја, МУП Реп. Хрватске, Загреб, 1993.год.
14. Модли Д.; Приручни криминалистички лексикон, ФКН Сарајево, 1998.год.
15. Модли Д.; Методика истраживања разбојништва, Сарајево 1999.год.
16. Модли Д. и Корајлић Н.; Криминалистички рјечник, Тешањ, Центар за културу и образовање, 2002. год.
17. Тулези Ј., Дјелатност полиције у сузбијању разбојништва, Полиција и сигурност, Загреб, бр. 2-3/2003. год.
18. Шикман М., Организовани криминалитет, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2011. год
[1] Аутор је дужи низ година радио на пословима сузбијања и спречавања најтежих облика кривичних дјела разбојништва у ЦЈБ СКП Бања Лука гдје је награђиван од стране Министра унутрашњих послова РС-а, због посебног залагања и резултатима рада. Академско звање магистар струке безбједности и криминалистике стекао је на Факултету за безбједност и заштиту Бања Лука, 2012.године. одбранивши рад на тему „ Разбојништво као најтежи облик имовинских кривичних дјела у теорији и пракси са освртом на радње сузбијања, расвјетљавања и доказивања од стране полицијских службеника“.
[2] Тулези Ј., Дјелатност полиције у сузбијању разбојништва, Полиција и сигурност, Загреб, бр. 2-3/2003. год., стр. 138-145;
[4] Шикман М., Организовани криминалитет, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2011. год., стр. 195.
[5] Јовашевић Д. и Митровић Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часопис Безбједност, полиција и грађани, бр. 1/09, стр.12
[6] Дујмовић З. и Цајнер Мраовић И., Криминалитет разбојништва у Хрватској, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, бр: 1/1999. год., стр. 93-100;
[7] Гаћеша Д., Криминалистика, Факултет за безбједност и заштиту Б.Лука, 2012. год., стр. 379.
[8] Гаћеша Д., Криминалистика, Факултет за безбједност и заштиту Б.Лука, 2012. год., стр. 379
